Nisam sigurna koliko dugo mi je trebalo da shvatim da zapravo sve vreme jurim sopstveni rep. Znam da je sigurno proslo dosta vremena otkad sam zbunjena i nakon sto je ozbiljno pocelo da mi se vrti u glavi od svih misli i sranja uspela sam da se zaustavim. Sada kad je sve relativno cisto i na mestu imam osecaj da opet koracam pravim putem. Mozda nije pravi za mene, ali definitivno se tako cini. Ne znam jesam li ikada bila sigurna i u sta kao u ovaj momenat samospoznaje nakon toliko vremena.
Uspeh u pronalazenju davno zaboravljenih naocara koje stoje bolje od svih ostalih modnih detalja izaziva u meni srecu kao kod deteta koje je ponovo pronaslo omiljenu igracku. Dugo vec imam obicaj da kazem da sam sebi omiljeno drustvo, ali isto tako dugo se nisam zapravo tako osecala. Onaj usran osecaj kada toliko reci kulja iz tebe a nikoga nema da ih cuje ne moze biti gori od osecaja kad ih sam cujes i shvatis da ni samog sebe vise ne kapiras, jer zaista, na putu do tamo je bilo dosta skretnica, a meni je nekako skretanje s puta uvek bilo vrsta hobija. Doduse, mozda sam trebala bas tu da skrenem da bih uspela ovde da se zaustavim, ali to je vise filozofsko pitanje na koje se ne usudjujem da dam odgovor posto bi dovelo do niza potpitanja i sumnji.
Previse puta do sad sam procitala da poraz nije nista do prerano odustajanje. Koliko puta je ta recenica samo naisla u pogresnom momentu. Onda kad se preispitujes ne trebaju ti tudji jebeni saveti i usrani selfhelp izrazi koji te samo nateraju na povracanje. Sto bi jedan moj ne tako prisan prijatelj rekao-lepo stanes pred ogledalo i jebes sebi kevu. Nisam nikada tako drasticne mere preuzimala, ali u momentu kad shvatis da si otisao predaleko od zeljenog, svakako da neko treba da te isamara, samo da se malo osvestis i dodjes sebi. U mom slucaju, mislim da je to bio onaj momenat kad sam shvatila da zivot koji trenutno zivim nije moj. Zivot napisan negde izmisljen davno i odigran mozda par puta na nekom velikom ekranu nije moj, niti mi prija. Svo ovo sranje oko jasno postavljenih ciljeva, tacno odredjene okoline i ljubavi koju niko ne pojmi mi je samo otvorilo oci da ja ovde ne pripadam.
Nakon studioznih razmisljanja iz razlicitih uglova, covek moze samo da se zapita-a sta sad? Koji ti se djavo desio da dospes tu i kako sad da se izvuces iz govana?
To je ono sto se vrlo cesto naziva zajebsituacija, ali ne bez razloga. Upravo u takvim situacijama, bez izlaza ti se ponudi toliko mnogo opcija da ne znas prosto na koju bi stranu pre krenuo. I onda krece ponovno premisljanje i vaganje i jebeno ti se zivot svede na to da opet ides za sopstvenim repom i opet si sjeban i opet je sve kako nije trebalo da bude ni u najludjim snovima.
Nebitno je na kraju krajeva. Koliko god da ne verujem u sudbinu i slicna sranja, kada kazu da si sam kovac svoje srece imaju pravo. Imas izbor, ili ces da se useres i sedis ne radeci nista konstruktivno ni za sebe ni za druge ili mozes da odlucis da ipak pokusas nesto da okrenes u svoju korist. Kako god, ziv si i dalje, pitanje je samo kako se hranis. Da li samosazaljevanjem ili samouzdizanjem. Toliko je jednostavno.
